Četiri su ure.
Mater me budi,
a otac čeka,
valja poć mriže dignit,
za obid nimamo ča.

Gren
brez mlika i kafe,
brez smokve suhe.

Vrime grubo,
ma iz mora valja
obid izvuć.

Veslamo, a vitar sve žešći
i to u provu.
Veslamo, veslamo...
U šest smo uri,
debuli kako jesmo,
arivali na poštu.

Otac na vesla, ja u provu,
debul kako jesan,
mriže dižen.

Otac beštima:
"Ma da ni ćuke!"
A kad san zadnji kavecal diga,
otac će: "Prokleto more,
ne da čoviku priživit."

Gremo doma.
Fala ti, Bože,
vitar nan u krmu.

Došli smo doma ka u karocu,
pojili dva kumpira lešo
sa dva zrna soli

i u polje kopat.

Dite san bija.

U sobi mater,
teta i sestra,
did i baba u drugoj komori,
svi u postelji,

ja na podu ležin.

Tri su ure po ponoći.
Pod ponistrom frake,
na frakan svit ćakula.
Vapor čekadu,
a partenca je tek u pet.

Spavanja nima.

Partenca je,
vapor fišća.

Adijo!

Adijo i moj san!

Rodija san se u gajeti.
Mater mi kaže
bilo je bave.
Donila me doma, stavila u zivku,
zibala me.
A kad san izaša iz zikve,
uša san u kajić
i opet me zibalo.
Iz gajete u braceru
i u bili svit.

Svit veliki-more široko,
uvik se zibljen.

A sad pusti štrumenti.

Valjalo je koštat,
koštat di se ne ziblje.

Prokleta terafermo!

Ka' se iskrcaš iz vapora
prva je na livu ruku,
a prva i rodi,
Franjolina smokva.

Gladno je doba bilo.
Mulci s kolone
skačedu u more,
kupadu se.
Tome, Nenad, Tić, Gene,
gladni svi,
a baba čuva.
Svaku malo skoči jedan.
Ukredemo koju smokvu,
podilimo ljuski
i opet u lupešćinu.
Baba viče,
a bidna, najidit se ne zna.

Izdržala je do danas
Franjolina smokva,
a bidna, draga baba Franjola,
otkad je već u Jurja partila.

A mulci, ka mulci.
Došli su novi
i ostali isti lupeži.

Svaku neilju misu opivat,
on u kumpanija.
Na žurnatu odit,
on brez družine.
Vridan je to čovik,
voli popit i mrvicu pojist,
puno voli radit,
a najdraže mu je pivat
i ne samo misu,
uz kvartižin
i na rivu
kad brodi vino prodajedu.

Najdraže mu je pivat.
A ko piva, zlo ne misli.

Svitilo se, zapasalo i ašumalo.
Gre se u Selo.
Čurma vesla, mučidu,
muči i svićar Bandogled.
Muči, muči i kupi forcu.
A ka' se ariva u selo,
Bandogled ispušća svu forcu:
"Evo ribe!"
Selo se budi.

Ljudi, koji je glas jema!
Kako je vika,
kažedu mi, jedan je put
mrtvoga probudija
koji se iz greba diga.

Jutro je, deveta ura.
Priko rive
Korac i motika na rame.
(motika sva njegova tehnika)

"Zdravi, kume Petre,
di ćemo?"
"U kuma Kažimira,
vrtle kopat."
"Ma kume Petre,
Kad ste se vi rodili?"
"Kad i kum Kažimir."
I svojon rutom dalje.

Pridvečer se vraća,
opet priko rive.
Cili je blažen,
sit i pijan.
"Kako je, kume Petre?"
Ne odgovara, piva:
"Nima rada do Petra Brđana."
i pravac u kotac.

Kučica u vr' sela,
manja u Solinsku.
Je li bonaca
tršćica i trkmar na rame,
na livu ruku obišen krtol
i moj Koždre u Solinsku lovit
kojega špara, knjeza,
kneginju, pirku,
koju obotnicu.

Samo za preživit.

Ni ti trebalo obotnicu tražit
ako si se po ure poslin njega usta.

S bokun blakane šešule,
trkmaron, sičacon,
(osti ne znan je li jema),
u krpu bokun vedrijole,
najpri uz kraj
učini svoju.

Ruta mu je bila iz Grabul
uz kraj do Artića,
od Artića nase,
bokun defora
po pećinan,
svaku je zna ka svoj žep.

Poza njin parila je kolera
- nidi obotnice.

Ni mu ništa teško bilo,
sve je volija -
i jist, i pit, i sidit, i ležat,
koji put za svićara odit.
Gajetu je jema.
A od svega posla
najviše je volija

ništa ne radit.

Sukneni kapot,
krtol. tećica brujeta,
bokun kruva
i boca slava.
Levut, dvi gajete i barker.
Paron će: "Oremo."
Veslamo, veslamo - meštral je-
ko zna koliko (ko će dat uru,
sunce je ura).

Došli smo na poštu.
Šijavac na svoje misto,
a svićar na svoje,
ostali u kapot i pod provu.
Luč gori.
Jo, lipo ti je pod provon.
Bot je po ponoća,
svićar će: "Počela je igrat."
Čurma se diže,
levut zapasaje.
"Asti Gospu, biće puni brodi!"
dobaci jedan.
Ašumajemo, brodi su puni.

I ribi i koliko je!

A sad s ono bokun brujeta,
bokun kruva i bocon slava
valja poć na trgovinu.
Veslaj četiri ure
za na peškariju.

Peškarija puna,
prodat se ne more,
a podne je već.

Ribu pod rivu bacamo
da dil doma odnili nismo,
a famelja gladna.
U pekaru po kil kruva,
pljuni u šake
pa na vesla.

A sutra?
Ko zna ča će bit?

Za ulje učinit
valja u Jakubina poć
u uljaru
i zna se
valja bakalar skuvat.

Marenda je se,
masline se štrukaju,
cidi se ulje, teče.
Dolazidu i Manđari na vesla,
vesladu jedan u sridu
drugi u petak,
koštajedu pod Krištovon kućon.
Valja fil čekat
za ulje učinit.

Bez ulja se na školju ne more.
Jer ako ti triba
ribu, verduru začinit,
dvi srdele polit,
lumin mrtvima upalit
ulje ti triba.

Valja fil čekat.
A ka' si doša na red i
masline samlija,
ulje otočija -
notnjak gospodaru.

Ka' je fešta
koji put se i rišća
pojist koju oboritu ribu,
gosposku ribu
ča jema puno košćic
i to obilato.

Ako ufalic trefiš.
ponudit će te:
"Jij, pij, rojak!"

"Rojak, ne moren,
ne moren, sit san."

"Ma vazmi bokunić."

"Ma, rojak,
di su stali Prvićani,
ne moredu Drvenčani."

"Vazmi,
i nako ćemo prajcu bacit."

Poza podne je,
sunce još uvik peče,
nigdi lada.
Pod Junakovon kućon
frake,
jedino di moreš sest.
Vapor se čeka.

Vapor, dragi
svakidašnji i jedini divertimenat.
Ko je doša?
Ka' će poć?
Nosidu se fagoti,
riba, kruv, meso,
fruti i verdura.

Nima ko ribu lovit,
nima ko ovce past.
Nima ko vrtle kopat.

Sve valja prugon donit.

Ka' dojdemo na terafermu,
zovedu nas blitvari, školjari,
a koji put, za ne ofendit,
rečedu otoćani.
Ne znan
da se iko ikad ofendija.
drago nan je.

A ako mi njih nazovemo Vlaji,
najidu se, moga bi te koji
i obatrnit, oli sudu dat
jer reć Vlaj to je ka uvrida.
Ma ča jin mi moremo
ka' su se rodili u Vlašku.

Nismo jin mi krivi
ča su Vlaji bili
i Vlaji će ostat.
a mi školjari. blitvari, otočani.

Ali njih niko neće tužit.

Ona ti dojde ka rod,
ka mater, ka otac.
Stoji, stoji i muči
i misli na te.

Ako si ribu uvatija,
ulje ti triba -
ona ti ga da
ka mater mliko.
Ako ti triba
oganj užgat,
o' stare masline
ocipiš brime cokline,
obid skuvaš, kruv ispečeš,
ogriješ se.

Ka' je vidin onako zgobavljenu,
pari mi se vidit pokojnoga dida.

Znan da jon ni laka,
školj je školj,
zemlja škrta.
Muči se u škrapi za živa ostat

Mučenica moja!
Progovorit ka bi mogla...

Mučenica, ka i moji stari,
ma oni su sriče jemali,
prin su partili.

Ona je ostala i muči se dalje,
besidu izustit ne more,
a šaplje, šaplje...

za se
i za njih.

Ka' se sitin...
deboto san dite bija,
a salpa san teška sidra,
razvija san bila jidra.

Burdiža san pusta mora
bez štrumenti i radari,
obaša san mnoge porte.
A sad mi je vrime došlo
reći zbogon bila jidra,
zbogon draga stara sidra,
zbogon drago more moje.

Maina san bila jidra
i surga san stara sidra,
košta san u porat.

Ostali su iza mene dani,
dani mora, dani jidar,
dani sidar
i sad teško sidro teraferme
provodin uz stare bracere.

Nika više bilih jidar,
nika više teških sidar.
Umrit ću na mulu
uz stare bracere.

BILJEŠKA O AUTORU

Vsevolod Sinjkević rođen je 1. listopada 1932. godine. Njegov otac Nikola bio je ruski politički emigrant, a majka Slavka, rođena Rušinović, drvenička domaćica. Osnovnu školu je pohađao u Trogiru, srednju Šumarsku školu u Splitu. Na početku radnog vijeka bavio se vrlo uspješno hortikulturom, kasnije prodajom sadnica i uzgojem rezanog cvijeća.